PROMOCIJA U SRPSKOJ AKADEMIJI NAUKA I UMETNOSTI
29. februar 2000. godine

Konačno, tek 29. februara 2000. godine, u svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti održana je velika promocija fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja. Goste i učesnike je pozdravio akademik Nikša Stipčević, upravnik Biblioteke SANU, a u promociji su učestvovali:  akademik Dejan Medaković, predsednik SANU;  akademik Miroslav Pantić, potpredsednik SANU;  akademik Predrag Palavestra, sekretar Odeljenja za jezik i književnost SANU  i, u ime priređivača, autora i izdavača, Dušan Mrđenović.

Akademik Dejan Medaković,
predsednik SANU

O OVOJ KNJIZI
(Predgovor za prateću knjigu Miroslavljevo jevanđelje - Komentari)

Akademik Miroslav Pantić,
potpredsednik SANU

Izlazak na svet u velelepnom izdanju, u svemu i do najsitnijih pojedinosti sličnom originalu, takvog jednog spomenika duhovnosti, jezika, umetnosti i kulture nekog naroda, takve starine, i od tolikog istorijskog i nacionalnoga značaja, kakve je vrednosti, za Srbe, i od kolikog je značaja, za nas, znamenito i s pravom slavno Miroslavljevo jevanđelje, rađeno poslednjih decenija dalekog XII veka, za "velikoslavnoga kneza Miroslava, sina Zavidina", brata Stefana Nemanje i vladara humskoga, u kome su se prvi put između naslaga staroslovenskoga jezika i pisma probile zlatne žice srpskog govora pravopisanja, događaj je preznamenit i toliko u svakom pogledu izuzetan, da bi on svuda u svetu, i u svakom narodu, bio doživljen kao istinski praznik i dočekan s velikom radošću i na način najsvečaniji. Pogotovo bi to tako moralo biti što je ta svetinja srpske prošlosti i kulture, od kako je, zaslugom kralja Aleksandra Obrenovića, dobroga spomena, dobijena na dar od hilandarskih monaha, koji su je vekovima čuvali s najvišom poštom, ali i ljubomorno, i prešla u Srbiju, imala svakojaku, a ponekad i upravo dramatičnu, pa bezmalo tragičnu sudbinu, kao u dva svetska rata, kada je bila u stvarnoj opasnosti da dopadne u tuđe ruke ili da se izgubi zauvek, ili za poslednjih godina, kada je teško obolela i došla u nepriliku da nestane, od čega je, na svu sreću, kako se uverava ipak spašena. Kod nas, medutim, i za pravo čudo, tog osećanja da ovakvo izdanje preznamenitoga spomenika predstavlja praznik koji se obeležava crvenim slovima u kalendaru kulture, nije bilo kada je ono na pretprošlom sajmu knjiga predstavljeno, sasvim skromno, i gotovo bi se reklo: bojažljivo i kriomice, a ocekivana radost i svečano raspoloženje tada su posve izostali. Umesto zahvalnosti i priznanja, požrtvovani i smeli priređivači i izdavači ove veličanstvene knjige 'a požrtvovanosti i smelosti njima je trebalo zaista, i u najvišoj meri ' docekani su sa sumnjama i optužbama, pa i sa isleđivanjima i zaplenama, a njihovo izdanje proglašeno je piratskim i čak je bilo i zabranjeno, po Zakonu o zaštiti kulturnih dobara, i osudeno na zaborav. Smatralo se naime da je ovo izdanje Miroslavljevog jevanđelja stalo na put, preteklo i onemogućilo, državno izdanje toga spomenika kulture najvišega reda, na kome je izdanju radio jedan odbor vrhovnih naših znalaca, i radio vrlo dugo, i za koje su tražena sredstva i načini, i opet vrlo dugo, i koga, usled toga, dugi niz godina, nije bilo na vidiku. Sumnjičenja, osude i zabrana - kao neko prokletstvo - pratili su ovo s teškom mukom i s najvišim naporima i trudom ostvareno izdanje sve do pre neki dan, kada je na jednoj konferenciji za štampu u Ministarstvu kulture sadašnji ministar toga resora, gospodin Željko Simić, objavio skidanje svih osuda i zabrana sa ove knjige, koja je zaslužila sve drugo pre i osim njih. Blagodareci tome, ta je knjiga, u punom svom dostojanstvu sada pred nama, da joj se, makar i ponešto zakasnelo divimo i radujemo - mada nikada za to nije kasno - i, ne slučajno, ona je stvarno prvi put svoj izlazak u svet dočekala u ovoj visokoj kući nauka i umetnosti, koja i sama beleži u svojoj istoriji ne malih doprinosa kako dosadašnjim proučavanjima Miroslavljevog jevanđelja, tako i njegovim izdanjima. Od svih njih, i mnogih, dovoljno je, za ovu priliku, podsetiti na prve štampane odeljke iz tog spomenika, koje je u Hilandaru napisao, odolevajući suvišnom podozrenju hilandaraca onoga vremena, i objavio u Akademijinom "Spomeniku" prezaslužni član i tadašnji sekretar njen Ljubomir Stojanović, čijem staranju dugujemo i sve do ovog izdanja jedino fototipsko izdanje našega spomenika, izrađeno u jednoj bečkoj štampariji o trošku poslednjeg vladara iz kuće Obrenovića. Po sebi se razume, da to Stojanovićevo izdanje Miroslavljevog jevanđelja, koje je u stvari fotolitografsko i koje tek manjim delom ima faksimilni vid, a u vecini su to crnobelo fotografisani listovi, i još umanjeni, nije, jer onda nije ni moglo biti, na ovako sjajnoj tehnickoj visini. Uostalom - neka je dodato još samo to, mi sve do danas pamtimo i spominjemo Miroslavljevo jevanđelje po nazivu koji je tom jevanđelistaru odavna dao veliki istoričar i državnik srpski, i jedan od najvećih predsednika Akademije srpske, Stojan Novaković.
Trenutak je ovaj, međutim, kada je pred nama doslovno istovetna, i u svemu originalu podobna, reprodukcija Miroslavljevog jevanđelja. U njoj su ponovljeni s najpunijom vernošcu svaki list i sva njihova svojstva staroga rukopisa, od njihove veličine i izgleda u svemu, do svakoga slova, svakoga inicijala, svake boje i svake nijanse u njima, svake pojedinosti njenoga sastava, njenoga uveza, celokupne njihove opreme. Za to je trebalo mnogo napora i truda, i vrhunskoga smisla priredivača ove knjige - recimo sa zahvalnošcu njihova imena: to su Veljko Topalović,  Dušan Mrđenović,  Branislav Brkić  -  i njihovih mnogobrojnih saradnika i pomagača, kao i štampara u Johanesburgu u dalekoj Južnoj Africi, ali i njihove besprimerne veštine i mara, i neizmernih štamparskih mogućnosti njihovih. Koliko ih je to moralo stati samopregora i tegoba od svake vrste, koliko uloženih napora i muka, koliko podnetih gorčina i neminovnih nesporazuma sa svima, pa i sa sobom, koliko dugih, prenapornih, pa i neizvesnih putovanja odavde do Johanesburga i natrag, koje su oni morali obaviti, i koliko znoja koji su prolili, znaće samo oni, i pamtiće, siguran sam, dokle god budu živi. Ali ja sam potpuno siguran i u to da će oni u sebi naci utehu u svesti i u saznanju o vrednosti i kakvoći posla koji su obavili, za kulturno i nacionalno dobro svoga naroda, a uveren sam i za svoje duše. U ovom lepom i svečanom trenutku, za sve nas, ja nemam ništa drugo da bih im, sa svoje strane, mogao uzvratiti za ovaj istinski i veliki podvig njihov, do da im uz toplu zahvalnost čestitam iz sveg srca. I da poželim da bude blagosloven njihov nemerljivi trud koji su oni uložili u ovo veliko svoje delo, kojim su učinili čast srpskom izdavaštvu.

Akademik Predrag Palavestra,
sekretar Odeljenja za jezik i književnost SANU

Da smo kao narod i kultura imali više sreće i pameti, danas bi ovo bio praznik srpske civilizacije.Prvi i najstariji pisani spomenik srpskog jezika i književnosti, Miroslavljevo jevanđelje iz XII veka,u tehnički najmodernijem fototipskom izdanju, ponovo je dostupan nauci, širokom krugu čitalaca i korisnika. Posao koji je s mukom i valjano urađen smatrali bismo nacionalnim podvigom, pogotovu zato što on može pomoći duhovnom otrežnjenju i zajedničkom samospoznanju današnjih naraštaja. I to upravo u času kada je svim Srbima svest o njima samima najpotrebnija, kada im treba vratiti samopuzdanje, kada treba da se prenu i da vide ko su, odakle su i otkad su. Sve nedaće, greške i lutanja, sudari nadležnosti i nadgornjavanja, koji su se u toku rada na ovom izdanju javljali jer nisu bili ni jedini ni najgori u razrovašenom društvu i razdrmanoj državi, oturili bismo ustranu i gledali da ono što smo dobili u ruke prihvatimo kao oslonac za klonulu kulturnu samosvest i oboreno nacionalno dostojanstvo. Čitavu zamršenu i mutnu priču o ovoj knjizi i ovome izdanju dodali bismo i inace mutnoj, dramatičnoj i zamršenoj istoriji prvog jevanđelistara u srpskom narodu, koji se, izgleda, iz Jevanđelja ni za osamsto godina nije ničemu naučio.
Dva su jaka razloga da tako postupimo. Prvi je taj što je Miroslavljevo jevanđelje dokaz dugog trajnja i zračenja srpske duhovne kulture na središnjem Balkanu. Po svojim ortografsko-kaligrafskim odlikama ono povezuje važne izvore vekovima stare zetsko-humske pismenosti - glagoljsku tradiciju iz Makedonije sa ćirilskim raškim pravopisom, što se, sa jakim tragovima narodnoga jezika u sebi, preko Zahumlja proširio po Bosni, a Bosnu povezivao "sa ostalim srpskim zemljama i književnim centrima" koji su, kako je naznačio Dimitrije Bogdanović, išli "preko Rasa ili Prizrena na Kosovu u splet manastira severno i istočno od Skoplja, čak do u Svetu Goru na jugu". Dugo trajanje srpske duhovne kulture, vezane za uticaje narodnoga govora, kakvi se lako razaznaju u rukopisu dijaka Grigorija i drugih tvoraca i prepisivača Miroslavljevog jevanđelja, održavalo se podjednako na svim balkanskim prostorima delovanja srpskog jezika, i u istorijskom kontinuitetu srpske pismenosti, nesumnjivo začete još pre ovoga najstarijeg sačuvanog spomenika iz XII veka i kroz različite oblike književnosti održavane sve do današnjih dana.
Drugi razlog da podržimo i uvažimo ovaj kulturni podvig na ponovnom, tehnički besprekornom izdanju Miroslavljevog jevanđelja sadržan je u lepoti i izuzetnosti same knjige. Sadašnje fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja savršena je kopija dragocenog rukopisa iz XII veka, kome je opet pridodat davno isečeni i otuđeni petrogradski list i tako u potpunosti vraćen njegov prvobitni izgled, kakav se stolećima, možda još od vremena Svetog Save, čuvao u Hilandaru. Zahvaljujući kompjuterskoj obradi i najmodernijoj tehnologiji, izdanje je doseglo do najviših vrednosti moderne štampe, a po savršenstvu tiska i opreme može se jedino meriti sa najskupocenim bibliofilskim izdanjima kakva se danas u Evropi i svetu prave još samo u Italiji i Švajcarskoj. Trebalo je mnogo veštine, truda i strpljivog uporstva, isposničkog odricanja i spremnosti na gorčinu trpljenja da se preko pola sveta, u neznanoj štampariji dalekog Johanesburga, kao nekada u tihom skriptorijumu crkve Sv.Petra u Bijelom Polju, sklope sve crte i sve boje starog Jevandelja, sve senke, mrlje i prelivi na trošnom pergamentu, linije odsečno ispisanih ćirilskih slova, pozlaćenih inicijala, ukrasa, prepleta i minijatura. Sve one sada pred našim očima sijaju svetačkim duhovnim mirom i spokojem, kakav nam je danas potrebniji no ikad da bismo se u času novih iskušenja vratili sebi i svome samospoznanju.
Miroslavljevo jevanđelje, koje se po treći put predaje Srbima, opet će pokazati ko smo, odakle smo i kakvi smo.

Dušan Mrđenović,
glavni urednik AIZ Dosije

Izgleda da i faksimili na jedan poseban način prate sudbinu originala.
Kao i samo Miroslavljevo jevanđelje, i njegov fototipski dvojnik prošao je kroz avanture na koje niko od nas koji smo u poslu učestvovali nije ni pomišljao one, sada već tako daleke, 1993. godine, kada smo u Beogradu, prikupljanjem materijala za prateće knjige, ovo preduzeće započeli.
Iz različitih razloga, na potpuno i pravo fototipsko izdanje najstarije srpske ćirilicne knjige moralo je da se sačeka više od jednog veka (podsetimo se da je Miroslavljevo jevandelje u Beograd stiglo još 1896. godine), pa da se tek sada, na samom kraju ovog milenijuma, knjiga prvi put pojavi verno reprodukovana, sa svim stranicama u koloru, pozlatom inicijala i rekonstrukcijom sadašnjeg poveza.
Sudbina je htela da se kompletan tehnicki deo posla obavi na drugom kraju sveta. U Africi, pod nama nepoznatim nebom, na kome smo uspevali da razaznamo jedino sazvezde Južnog krsta, našli smo se pocetkom 1997. godine. I kao što ledeni breg krije u vodi svoje prave oblike i dimenzije, pa se one ne mogu ni nazreti ni pretpostaviti dok se u okeanske dubine i sami ne spustite, tako su se i nama obim i veličina ovog projekta iz dana u dan pomaljali u svojoj pravoj veličini, kako smo dublje u posao ulazili.
Sama priprema za štampu trajala je nešto više od godinu dana, praktično bez prekida, 24 sata dnevno. Tek onda je na red došla sama štampa (faksimil, pratecie knjige, povelje o vlasništvu), zatim priprema poveza (kupovina koža, drvenih ploča, izlivanje metalnih ukrasa i kopči) i na kraju koričenje prvih primeraka...

Nizale su se godine i hiljade kilometara koje smo s Jevanđeljem prevaljivali. Za ovih sedam godina bili smo likovi iz romana ciji je glavni junak knjiga koja je sama krojila svoju sudbinu i koja počinje stihom: "U početku beše reč..."
Prevalili smo preko 300.000 kilometara, dakle razdaljinu od Zemlje do Meseca i, evo, stigli do cilja.
A šta je bio cilj?
Miroslavljevo jevanđelje je dobilo tri stotine vernih kopija, od kojih se neke već sada nalaze razasute na tri kontinenta, u specijalnim kolekcijama najvećih svetskih biblioteka, kao što su Kongresna biblioteka u Vašingtonu ili Britanska nacionalna biblioteka; na bibliotekama univerziteta Harvard, Prinston, Jel, i to zajedno s faksimilima Leonardovog Kodeksa i Gutembergove Biblije...
Ja imam čast da u ime izdavača, Autorsko izdavačke zadruge Dosije i Službenig lista SRJ, a pre svega u ime priređivača, Veljka Topalovica, Branislava Brkica i u svoje lično ime, zahvalim svima koji su nam u ostvarenju ovog cilja pomogli. Vreme i protokol ove promocije ne dozvoljavaju nam da pomenemo svih par stotina imena, od najuglednijih naučnika, preko vrsnih zanatlija, pa do svih onih "običnih" ljudi, koji su nam se tokom svih ovih godina uvek nalazili na usluzi.
Neprocenjivu pomoć i dragocenu podršku imali smo, kao i više puta do sada, i od ove naše najuglednije naucne ustanove, SANU, u kojoj je značaj jednog ovakvog izdanja od samog početka bio prepoznat, uprkos različitim, nekada i zlonamernim interpretacijama našeg rada, koje su, za divno čudo, dolazile od onih koji su za takvo viđenje stvari najmanje imali racionalnih razloga i koje ćemo što pre zaboraviti, da bismo se što pre posvetili novim izdanjima.
Ovom prilikom bih želeo da naglasim zadovoljstvo što su svi nesporazumi prevazideni i što je, na obostrano zadovoljstvo, potpisan sporazum s Ministarstvom za kulturu. Od sada ćemo, nadamo se, na promociji srpske kulture u svetu raditi zajedničkim snagama.
Primerak broj 001, na predlog priređivača, a uz saglasnost izdavača i finansijera ovog izdanja, biće izložen na javnoj prodaji, a sva sredstva koja se tom prilikom prikupe, biće upotrebljena za kupovinu zaštitne komore u kojoj bi se nadalje čuvao original Jevanđelja, jer je to nešto što ovoj božanstvenoj knjizi odavno dugujemo.
Imam ogromno zadovoljstvo da pred ovim skupom najiskrenije zahvalim recenzentu čitavog projekta, akademiku Dejanu Medakoviću, strucnim konsultantima, akademiku Miroslavu Pantiću i akademiku Predragu Palavestri, čija nam je pomoć u svakom trenutku bila od najveće važnosti i koja se, osim u dobronamernim savetima i uputstvima, sastojala i u vrlo konkretnim prilozima, tekstovima i dokumentima, čime su, pored samog faksimila, i naše prateće knjige dobile značaj važne i ubuduće nezaobilazne stručne literature o najstarijoj srpskoj ćiriličnoj knjizi.
Na kraju, dozvolite mi da u ime priređivača izrazim zahvalnost i kolegama novinarima, koji su godinama pratili naš rad i koji su svi, gotovo bez izuzetka, objektivno i istinito o svemu izveštavali svoje čitaoce, gledaoce i slušaoce.
Hvala i svima Vama koji ste i danas dali podršku ovom izdanju.

Veljko Topalović, 
direktor AIZ Dosije

Životni put ove knjige, koja je od svog nastanka imala status relikvije, bio je neobično buran - čini se da je, povremeno, samo uz Božju pomoć uspevala da izbegne sudbinu bezbrojnih spaljenih, izgubljenih i ukradenih srpskih dragocenosti.
Ruski arhimandrit, kasnije vladika kijevski, Porfirije Uspenski isekao je, 1846. godine, jedan list Miroslavljevog jevanđelja i poneo u Petrograd, a upravo taj list proneo je glas o lepoti rukopisa.
Kralj Aleksandar Obrenović, 1896. godine, pratktično je otkupio Miroslavljevo jevanđelje i osnivačku povelju (relikvije na kojima je utemeljen manastir Hilandar) od manastira. Dva dana kasnije, u Hilandar je došao jedan čovek iz Petrograda, koji je hteo da po bilo koju cenu kupi Miroslavljevo jevanđelje. Međutim, Bugari, koji su tada činili većinu monaha, nisu više bili u posedu rukopisa.
Tokom majskog prevrata 1903. godine, zaverenici su pomišljali da sruše zgradu dvora, međutim, jedan od zaverenika, Velimir Vemić, otkrio je prostoriju u kojoj su se sakrili Aleksandar Obrenović i Draga Mašin.
Po ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića, ministar prosvete, Ljubomir Stojanović, doneo je odluku da se Miroslavljevo jevanđelje i Hilandarska povelja premeste iz dvorskog sefa u Narodnu biblioteku. Povelja je pretneta, ali Jevanđelje nije, jer je tokom prevrata ukradeno. Prilikom povlačenja 1915. godine, Hilandarska povelja je nestala i do danas nije pronađena, a Miroslavljevo jevanđelje se našlo u sanducima kralja Petra I i sa Glavnom državnom blagajnom prešlo je preko Albanije.
Prvih dana januara 1916. godine, prilikom polaska broda sa Glavnom državnom blagajnom i srpskim izbeglicama iz San Đovanija u Albaniji, pojavio se austrijski avion, koji je bacio bombe pored broda. Ispostavilo se da je pilot aviona bio Dimitrije Konjović, koji je namerno promašio.
Po završetku Prvog svetskog rata, Jevanđelje opet nije predato Narodnoj biblioteci, nego je 1935. godine (godinu dana po ubistvu kralja Aleksandra Karađorđevića) predato novoosnovanom Muzeju kneza Pavla. Tako je rukopis izbegao sudbinu brojnih knjiga koje su se 6. aprila 1941. godine našle u Narodnoj biblioteci, jednoj od meta nemačkog bombardovanja.
Jevanđelje je, još 1940. godine, sklonjeno u sef banke u Užicu, pred pad Užica premešteno je u manastir Rača ukraj Drine, odakle je 1943. godine sklonjeno u sef Narodne banke u Beogradu i na taj način je izbeglo nemačke potrage. Sam manastir Rača teško je opljačkan neposredno pred dolazak Jevanđelja, a po njegovom odlasku sve manastirske zgrade su spaljene.
Godine 1966, osniva se prva od bezbrojnih komisija i fondova za konzervaciju i fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja. Osim prikupljanja sredstava, koja nikako nisu dolazila do samog Jevanđelja, gotovo da nije bilo nikakvog konkretnog rezultata. Međutim, u sastavu prve komisije našla se dr Vera Vulović (kasnije Radosavljević), konzervator, koja je utvrdila da se u tom trenutku Miroslavljevo jevanđelje izlaže u krajnje neodgovarajućim uslovima (pod snažnim svetlom u staklenoj kupoli) što nanosi veliku štetu originalu. Rukopis je potom vraćen u podrum Narodnog muzeja.
Godine 1998, udruženi izdavači Dosije i JP Službeni list SRJ, bez korišćenja sredstava iz državnih fondova, završili su štampu fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja u Johanesburgu. Nekoliko nedelja kasnije, dr Nada Popović Perišić, tadašnji ministar kulture u vladi Republike Srbije, zabranjuje ovo izdanje, na osnovu usmenog naređenja "s najvišeg mesta". Istovremeno, posle pune 32 godine, omogućuje se dr Veri Radosavljević da izvrši konzervaciju originala, a nešto kasnije nova fondacija kojom rukovodi Radmila Milentijević prikuplja sredstva za kupovinu klima komore u kojoj se danas čuva original u Narodnom muzeju u Beogradu.
Početkom 2000. godine ukinuta je zabrana fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja.
 Miroslavljevo jevanđelje izazivalo je povišene strasti kod ljudi koji su dolazili sa njim u dodir. Patrijarsi, vladike, monasi, kraljevi, minstri, narodni poslanici, naučnici, bibliotekari, obični vojnici i izdavači - svi redom su stavljani pred velika iskušenja. Oni koji su Jevanđelje smatrali svojom imovinom, gubili su vlast, imovinu, pa i živote.
Nadam se da smo, konačno, i kao narod i kao pojedinci došli u sklad s misijom, koju ova knjiga, po mom najdubljem uverenju, ima.
 Ovom prilikom, zahvaljujemo se svima koji su, zajedno s nama, verovali da "najviše mesto" s kog se može odlučivati o sudbini Miroslavljevog jevanđelja nije ovozemaljsko.

IZBOR IZ ŠTAMPE

PAVOSLAVLJE
Septembar 1998.

Izdavački poduhvat veka - MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE

BLAGOSLOV PATRIJARHA

Dr Dimšo Perić, sveštenik
Profesor Crkvenog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu

Njegova Svetost patrijarh Pavle primio je 18. septembra ove godine u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu Veljka Topalovića, direktora i Dušana Mrđenovića, glavnog urednika Autorske izdavačke zadruge Dosije, iz Beograda, koja je objavila fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, i blagoslovio ovaj izdavački poduhvat.
Na Vidovdan ove godine, završeno je štampanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja u Johanesburgu, Južnoafrička Republika, u najmodernijoj grafičkoj tehnici koja danas postoji u svetu.

Priređivački rad na ovom izdanju započet je još 1993. godine, a svojski su ga se prihvatili: Veljko Topalović, Dušan Mrdenović i Branislav Brkić. Uloženo je mnogo truda oko pripreme ovog sjajnog izdanja, a to je činjeno iz ljubavi prema delima svojih veličanstvenih predaka.

Priređivači pišu: "Životni put ove knjige, koja je od svog nastanka imala status relikvije, bio je neobično buran - čini se da je, povremeno, samo uz Božju pomoc uspevala da izbegne sudbinu bezbrojnih drugih spaljenih, izgubljenih i ukradenih srpskih dragocenosti. Kao da iz samog njegovog imena dopire odjek starostavnih vremena i kao da nas ushićuje i sama pomisao da su Srbi sačuvali jednu divnu relikviju, sačuvali je od kradljivaca, požara, neprijatelja, zaborava, samih sebe..."

Nekoliko decenija mlađe od Miroslavljevog jevanđelja je Magna Charta Libertatum, iz 1215. godine, nastala na latinskom jeziku. U pravu je bio Vuk Karadžic kada je pisao: "A mi ni sami ne znamo šta u svojoj kući imamo."
Nije slučajno što se fototipsko izdanje ove svete knjige pojavljuje baš sada. Bez obzira na cenu, svaka nacionalna ustanova bi morala da ovo izdanje nabavi.

NIN
broj 2537, 12. avgust 1999.

ZABRANE: UTAMNIČENO JEVANĐELJE

Sava Dautović

Skoro godinu dana od štampanja u Johanesburgu, reprint izdanju Miroslavljevog
jevanđelja ne dopušta se ulazak u Srbiju, ali ga već nabavljaju najčuvenije biblioteke u
svetu
U sledeći milenijum srpska kultura ući će sa zabranom fototipskog izdanja svoje najstarije ćirilične knjige i najčuvenije pisane relikvije - Miroslavljevog jevanđelja. Tako u sveopštoj istoriji našeg besčašća tretman poslednje velike, ako ne i najveće zabrane u srpskoj kulturi, gubi ona koja je bila vezana za ime i delo takve nacionalne veličine kakvu predstavlja Slobodan Jovanović. Pokušaj izdavanja njegovih izabranih dela, 1985, osujecen je ličnom intervencijom tadašnjeg šefa beogradskih komunista i pripravnika za budućeg srpskog vožda - Slobodana Miloševića. (U Beogradu, govorio je on, ne mogu biti štampane knjige ratnog zločinca. Ipak su sve objavljene pet godina docnije). Reprint Miroslavljevog jevanđelja utamničila je, 1998, Miloševićeva ministarka kulture Nada Popović-Perišić, a da zabrana ostane na snazi sve do naših dana, pa, izgleda i do sledećeg stoleća, brine se njen naslednik Željko Simić. U ovom slučaju, pravi politički nalogodavac ostao je anoniman. (Kažemo pravi, jer Perišićeva je bila nemoćna da smeni čak i ondašnjeg direktora Narodnog pozorišta.)
Porodica Milošević-Marković započela je, dakle, svoju karijeru partijskom anatemom navodnih antikomunističkih knjiga, a završava je stavljanjem na index librorum prohibitorum birokratskim tumačenjem jednog zakona, reprinta dela koje nosi sva obeležja nacionalne svetinje.
Dva su povoda koja su nas vratila priči o reprintu Miroslavljevog jevanđelja za koje smo još u vreme njegove pojave, krajem 1988, napisali u NIN-u da je, po rasprostranjenom stručnom mišljenju, kulturni podvig bez premca i verovatno izdavački poduhvat stoleća. Prvi je nedavno trijumfalno obelodanjivanje da je (najzad), umecem i trudom dr Vere Radosavljević, završena konzervacija Miroslavljevog jevanđelja. Drugi
je povod podatak da su tako čuvene biblioteke kakve su one u Prinstonu i Harvardu, te Britanska nacionalna biblioteka naručile, ili već dobile, primerke reprinta Miroslavljevog jevanđelja i da se, znači, ono već slobodno distribuira po čitavom svetu, a da jedino ne sme biti uneseno u Republiku Srbiju. Jer, s obzirom na to da u njoj, zahvaljujući njenoj kulturnoj administraciji, ima tretman piratskog izdanja, njegovi izdavači i priređivači (tri mlada čoveka iz "Dosijea": Dusan Mrđenović, Veljko Topalović, Branislav Brkić) mogli bi da zarade do tri godine zatvora. Prodaja ovog reprinta bi se, naime, smatrala nedozvoljenim rasturanjem i sankcionisala kao i u slučaju kakve prodaje droge. I, kao sto se podrazumeva, svaki uneseni primerak bio bi automatski zaplenjen.

Informativan razgovor o jevandjelju

Za one kojima ovo zvuči neverovatno, reći cemo da je i sama maketa reprinta - kada je svojevremeno (decembra 1997) prenošena u Jugoslaviju, pošto su pripreme i štampanje obavljeni u Johanesburgu - hapšena, tj. zaplenjena na carini. I dok se o maketi u Ministarstvu kulture "stručno" diskutovalo i premeravalo da li je obimom i izgledom verna originalu, radi dopunskih informacija - jer tadašnja ministarka nije imala vremena da to obavi u neposrednom kontaktu sa izdavačima - jedan od priredjivača pozvan je na višečasovni informativni razgovor u Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije.
U već pominjanom članku u NIN-u rekli smo i da su svi nesporazumi oko ovog izdanja Miroslavljevog jevanđelja nastali zato što ga nisu ostvarili oni koje je za to država odabrala i obilato dotirala. Na velikom spisku potencijalnih a neuspešnih izdavaca koji su za taj posao decenijama materijalno stimulisani ostala je, na kraju, Narodna biblioteka Srbije, ali se ni ona nije pretrgla od žurbe da tu nacionalnu kulturnu obavezu ispuni u optimalnim rokovima. Verovatno zato što je, kako je neko pronicljivo primetio, to jedina knjiga čije neobjavljivanje (reprinta) donosi veće pare od samog objavljivanja. I panika je nastala tek kada se saznalo da su se tog posla prihvatili "Dosije" i "Službeni list". Ne želeći da uđu u ponuđenu izdavačku kooperaciju - koja je, razume se, podrazumevala i deobu zajedničkog kolača - Narodna biblioteka Srbije i Narodni muzej ostali su pri stavu da imaju (državni) monopol na ovo izdanje i da, prema tome, svaku konkurenciju treba
onemogućiti.
Napisali smo ranije i da za drugu priliku ostaje da se iznese tužna i ružna priča o tome šta je sve činjeno da se izlazak "konkurentskog" izdanja spreči. Nadali smo se, međutim, i to ne jedino mi, da za to neće biti razloga i da će srpska kulturnjačka vlast ipak shvatiti da je besprekornim faksimilnim izdanjem Miroslavljevog jevanđelja obavljen posao od najveće nacionalne i kulturne važnosti, na koji se čekalo više od sto godina.
Umesto toga, iskonstruisana je afera u kojoj se protiv urednika "Dosijea" intrigiralo na razne načine, do toga da su original Miroslavljevog jevanđelja, radi snimanja slajdova, tajno iznosili iz prostorija Narodnog muzeja, pa čak i prenosili u inostranstvo. I sugerisanja da je "nestručnim" snimanjem, a pre obavljene konzervacije, Jevanđelje možda i oštećeno. I prva i druga optužba ostale su, međutim, nedokazane, pa čak ni na nedavnoj svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije, povodom završetka zaštite, nije rečeno da je Jevanđelje pretrpelo neka druga oštećenja sem onih koja mu je naneo zub vremena.

Gomilanje apsurda

Vrhunac kampanje za zabranu ovog fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja dostignut je rešenjem ministarke Nade Popović-Perišić (septembra 1998) da se "Dosijeu" ne odobrava korišćenje u komercijalne svrhe naziva, imena i lika ovog kulturnog dobra. Podvučene reči su, naime, naziv jednog zakona koji je donet u vreme kada je, recimo, slika Belog anđela stavljana na flaše piva ili toaletnu hartiju proizvodila firma koja se zvala "Sveti Sava" i sl. Zakon je s pravom sprečavao takvu upotrebu onog što pripada
nacionalnoj kulturnoj baštini, ali u trenutku kada je donošen nije se moglo ni sanjati da će on biti zloupotrebljen i za sprečavanje promocije nacionalne kulture. Sudbina reprint izdanja Miroslavljevog jevanđelja svakako to i jeste.
Ali, ministarka kulture koja je u međuvremenu otišla da zastupa našu kulturu pri Unesku u Parizu, proizvela je jednu skandaloznu zabranu napisavši u istom resenju da je "Dosije" na nelegalan "piratski" način izvršio snimanje Miroslavljevog jevanđelja, iako je njeno Ministarstvo za njegovo snimanje i izdavanje ovlastilo samo Narodni muzej i Narodnu biblioteku. Pravo žalbe određeno je istim rešenjem, pred Vrhovnim sudom Srbije, gde se zahtev "Dosijea" za njeno poništenje kiseli od tada pa do danas, s velikim izgledima da se ta beskonačnost nastavi.
Tako smo stigli do razloga zbog kojeg se ovo skupoceno i predivno reprint izdanje jedne od najlepših rukopisnih knjiga sveta moze prodavati samo u tom "omraženom" svetu, ali ne i u zemlji naroda čijoj bogatoj kulturnoj baštini pripada. I da apsurd bude veći, ni tamo ga ne distribuiraju izdavači - jer oni ovde uzalud strpljivo čekaju da Vrhovni sud nešto reši - već štamparija iz Johanesburga koja na taj način prisilno namiruje svoja potraživanja.

Ministar nema vremena

Kako mu je ova zabrana ubacena u ruke kao vruć krompir, mislilo se i očekivalo da će se novi srpski ministar kulture potruditi da je se što pre ratosilja. Zdrav razum je, naime, nalagao da se, bez obzira na sve monopolske pozicije i peripetije koje je stvorio "Dosije", reprint izdanju Miroslavljevog jevanđelja omogući normalan život i da se vrednuje kako zaslužuje. Tim pre što smo se uverili da smo siromašna kultura i za jedno a kamoli za dva reprint izdanja jedne tako luksuzne knjige kakva je Miroslavljevo jevanđelje.
Ali, uspeh se ovde ne oprašta. Zato trojicu mladih entuzijasta i dalje cinično optužuju da su posegli za komercijalizacijom najdragocenijeg pisanog spomenika srpske kulture i ne dozvoljava se ni pomisao da su hteli (i uspeli) da ostvare svojevrsno izdavačko i kulturno podvižništvo. Uz to, ovim se baca senka i na doprinos koji su ovom poduhvatu dali najistaknutiji saradnici iz oblasti istorije umetnosti, književnosti i muzeologije, od sadašnjeg predsednika SANU Dejana Medakovića (pisca predgovora ovom reprint
izdanju), preko recenzenata, akademika Miroslava Pantića i Predraga Palavestre, do dr Vere Radosavljević, kao saradnika na pratećim publikacijama ovog izdanja.
Ne nalazeći, do danas, vremena da se sa izdavačima (i ostalim zainteresovanim akterima ovog suvišnog spora) sastane i nastale nesporazume ponovo razmotri, aktuelni ministar kulture ipak stiže da svaki javni život reprinta Miroslavljevog jevanđelja osujeti. Tako je početkom ove godine, dopisom akademiku Nikši Stipčeviću, upravniku Biblioteke SANU, stavio do znanja kako "smatra(mo) da nije uputno vršiti promociju izdanja o čijem legalitetu Sud treba tek da se izjasni". I, naravno, kao izuzetno senzibilna institucija, SANU je ministrovu sugestiju prihvatila, iako je time postala saučesnik zabrane izdanja u čijem su ostvarenju učestvovali njeni istaknuti članovi, pa i sam budući predsednik.