ŠTAMPA:
80 strana 4/4; 1 strana 4/2; 1 strana 2/1; 107 strana 1/1;

PAPIR:
Dukuzi mat, 115 gr;

FORMAT:
27,5 cm visina, 20,5 cm širina;

POVEZ:
Koža, tvrdi povez, sa utisnutim prvim srpskim ćirilicnim pečatom kneza Miroslava i šarama sa originalnog poveza na prvoj i poslednjoj strani;

OBIM:
190 strana;

TIRAŽ:
299 primeraka.

SADRŽAJ:

Reč uz Miroslavljevo jevanđelje
A few words about the Miroslav`s Gospel
(Dejan Medaković)

O inicijalima Miroslavljevog jevanđelja
(Branka Ivanić)

Katalog inicijala Miroslavljevog jevanđelja
(Veljko Topalović, Dušan Mrdenović)

Pregled čitanja Miroslavljevog jevanđelja

Pregled Jevanđelja po jevanđelistima

Raspored i sadržaj čitanja Miroslavljevog jevanđelja
-Čitanje u vreme Pashe
-Čitanja po Pedesetnici
-Čitanja po Novom letu
-Čitanja Velikog posta
-Praznična, prigodna i jutarnja jevanđelja
-Alilujari
-Zapis Gligorija Dijaka
(Ljubomir Stojanović, Veljko Topalović)

Tehnologija izrade i osobine materijala

Blok rukopisa i povez
Pismo i minijature
(Vera Radosavljević)

Ilustracije
(Veselin Milunović)

Likovno rešenje korica:
Aleksandar Palavestra

Akademik Dejan Medaković
O OVOJ KNJIZI
(Predgovor za prateću knjigu Miroslavljevo jevanđelje - Komentari)

Ako je istinita stara latinska mudrost: Habent sua fata libelli, onda se ona, bez sumnje, može odnositi na Miroslavljevo jevanđjelje. Napisano i ukrašeno u poslednjoj četvrtini XII veka, za humskog kneza Miroslava, brata Stefana Nemanje, ono je pretrajalo sve burne vekove srpske istorije i države od razdoblja oblasnih gospodara, do uspona i pada srednjovekovne Srbije. Najzad, sačuvalo se ovo jevanđjelje i u dugim vekovima Osmanlijske okupacije. Ne zna se tačno kada je ova dragocena knjiga dospela u biblioteku manastira Hilandara. Na pitanje postavljeno starim Hilandarcima da kažu od kada je rukopis u manastiru odgovor je lakonski glasio: oduvek.
Iako je to rečeno sasvim neodredjeno i na osnovu drevnih predanja, ipak, moguća je pretpostavka da se to desilo posle Nemanjine abdikacije 1195. godine i njegovog konačnog odlaska u Svetu Goru. Pre te sudbonosne godine za srpsku državu i samu dinastiju Nemanjića, okončana je 1190. u Zahumlju vladavina Nemanjinog brata Miroslava, čiju oblast je za kratko vreme, sve do svog odlaska u Svetu Goru, nasledio Rastko, najmlađi sin raškog velikog župana. Bio je to još jedan korak bliže ka daljem povezivanju Raške i Zete i, najzad, jačanju uticaja vizantijske kulture, u odnosu na romansku tradiciju Zete. Iako su ovi susreti dveju kulturnih zona bili snažni, ipak, ne može se osporiti da ih srednjovekovna Srbija prima, a njeni vladari svesni da na njihovom državnom području nastaje i posebna kulturna simbioza istoka i zapada, što srpskoj državi daje i jedno jedinstveno obeležje.
Vladarski mauzolej, manastir Studenica, predstavlja svakako i najznačajniji arhitektonski spomenik nastalih simbioza, a jasni tragovi ovakvih shvatanja otkrivaju se i kasnije, čak u razdoblju kada se srpska država približila i samom vrhuncu svoga političkog uspona. Takva je romano-gotsko-vizantijska simbioza trijumfovala prilikom izgradnje crkve manastira Dečana koju je gradio fra Vita, franjevac iz Kotora "kraljeva grada". Ne odstupajući od svoje pretežno vizantijske opredeljenosti, poručioci srpskih crkava sasvim su pomireni i sa naporedim stilskim uticajima koji su stizali iz zapadnih delova srpske države. Bila su to shvatanja koja se nisu vezivala iskljucivo za arhitekturu u kojoj dolaze do izražaja primorski majstori, vec su takvim namerama označeni i prvi koraci srednjovekovne srpske književnosti. S obzirom da Miroslavljevo jevanđelje stoji na samom početku njenoga državnog razvoja i da je obeleženo bogatstvom svog slikanog ukrasa, složenom jezičkom razvijenošću i raznolikim predlošcima, ne iznenađjuje da je još u 19. veku izazvalo naučni interes. Obično se uzima da je međunarodnu slavističku nauku na Miroslavljevo jevanđelje upozorio ruski naučnik Vladimir Stasov u svojoj znamenitoj knjizi Slovenski i istočni ornamenti u rukopisima starog i novog vremena.
On je u albumu na tablama XIV i XV objavio nekoliko inicijala i tako uveo ovaj srpski rukopis u međunarodnu slavističku nauku. Otada, zahvaljujući izvanrednoj vrednosti ovog rukopisa iz kraja XII veka, neprestano, sve do danas, traje naučno zanimanje za Miroslavljevo jevanđelje, a literatura o njemu neprestano se obnavlja. Posle Vladimira Stasova, minijature iz jevanđelja privukle su pažnju vrsnog poznavaoca staroruske umetnosti Fjodora Ivanovica Buslajeva, koji se upustio u davanje opšte karakteristike srpskoga ornamenta. Istovremeno, Buslajev je prvi snažnije podvukao zapadnjačke elemente u oslikavanju jevanđelja, što je, razume se, samo ojačalo sve nedoumice oko njegovih ilustracija, s obzirom na vizantijsku osnovu kojom je prožet dobar deo ornamenta. Razume se da umetnički ovako bogat i složen rukopis nije mogao izbeći pažnji velikog ruskog vizantologa Nikodima Pavlovica Kondakova koji je razmišljanja o minijaturama izneo u svojoj doktorskoj tezi Istorija vizantijske umetnosti I ikonografuje u minijaturama grčkih rukopisa, objavljenoj 1876. godine. Medjutim, svi ti sudovi o Miroslavljevom jevanđelju napisani su na osnovu samo delimičnog poznavanja i proučavanja ovog spomenika koji se tada još uvek čuvao u biblioteci manastira Hilandara. Veliki preokret u naučnom zanimanju za Miroslavljevo jevanđelje nastupio je 1897. godine. Tada je u Beču, u redakciji Ljubomira Stojanovića, a novcem kralja Aleksandra I Obrenovića, objavljeno u tehnici heliogravure Miroslavljevo jevanđelje i to kompletan rukopis. A svega godinu dana ranije, kralj Aleksandar I Obrenović posetio je Svetu Goru, gde se posebno zadržao u manastiru Hilandaru. Tom prilikom, kralj je bogato darivao manastir koji je bio u ekonomski veoma lošem stanju. U znak zahvalnosti, hilandarski monasi darivali su kralju Aleksandru I rukopis Miroslavljevog jevanđelja i Hilandarsku osnivačku povelju velikog župana Stefana Nemanje iz 1196. godine. Na taj nacin, zahvaljujući ovom za ono vreme raskošnom faksimilnom izdanju, Miroslavljevo jevanđelje je postalo predmet živog interesovanja najrazličitijih naučnika, a literatura o ovom rukopisu postigla je zadivljujući obim. S obzirom da je reč o prvom srpskom pisanom spomeniku, sasvim je razumljivo da se problematikom Miroslavljevog jevanđelja nisu bavili isključivo istoričari umetnosti, a slikani ukras ovog rukopisa, nije mogao da potisne i druga zanimanja, pitanje jezika na prvom mestu. U tom pravcu veoma su značajna istraživanja S. Kuljbakina Paleografska i jezička ispitivanja o Miroslavljevom jevanđelju, Aleksandra Belića Učešce sv. Save i njegove škole u stvaranju nove redakcije srpskih ćirilskih spomenika i, najzad, J. Vrane L'Évangéliare de Miroslav. Medjutim, od izuzetnog je značaja knjiga učenog teologa Lazara Mirkovića Miroslavljevo evanđelje. U ovoj važnoj monografiji, prvoj te vrste o Miroslavljevom jevanđelju, Mirković se sa posebnom pažnjom upustio u razmatranje porekla mesecoslova, utvrđujući istovremeno njegovo carigradsko poreklo koje je srpskom prepisivaču služilo kao predložak. Najzad, u svojoj knjizi, Lazar Mirković je detaljno analizirao udeo prepisivača i iluminatora Miroslavljevog jevanđelja, osvetljavajući novim zaključcima i lik glavnog pisara, grešnog Gligorija dijaka, i zagonetnog Varsameleona. Istovremeno, kao sjajni ikonograf, Mirković je pedantno i sa suverenim znanjem raščlanjavao simboliku samih minijatura, svu fantastiku u službi crkvenih tumačenja. Sasvim jasno, Mirkoviću su dobro poznati i oni srednjovekovni tekstovi uzeti iz grčkog Fiziologa, koji je rano preveden i na latinski jezik, a od XII veka i na druge evropske jezike, čija moralizatorska pouka izranja iz samog teksta. Istina, za ovakav spoj slike i teksta u Miroslavljevom jevanđelju, Mirković nije našao direktnu potvrdu, opredelivši se da "... sva ova fauna, realna ili fantastična, u inicijalima Miroslavljevog jevanđelja ima samo dekorativnu vrednost. Iz svoje zbirke i riznice uzora životinja minijator ih je slikao samo radi dekoracije. Od 28 životinja grčkoga fiziologa, od 27 životinja srpskoslovenskog fiziologa (prevod sa grčkoga), Miroslavljevo jevanđelje ponavlja iz njih ovih deset životinja: golub, orao, lav, panter, slavuj, zmija, jelen, paun, detlić i vuk."
Zaključujući svoje tumačenje, Lazar Mirković na kraju svoje studije kaže: "Miroslavljevo evanđelje je neobičan spomenik. Na njegovim stranama ispisan je srpskoslovenski tekst, preveden sa grčkog iz jednog rukopisa sv. Sofije u Carigradu. Na čelu rukopisa naslikao je minijator vizantisku vinjetu, a dalje u celom rukopisu pored kolumni srpskoslovenskih tekstova uneo je Zapad sa romanskih minijatura u inicijale Miroslavljevog evanđelja vecim delom svoju fantastičnu floru i faunu, svoja monstra, koja grizu, ujedaju i sebe i druge životinje, kao i stabla slova oko kojih su grupisana, ili se bore sa ljudima, i manjim delom ilustraciju teksta u inicijal. Ove minijature ne odgovaraju svojim stilom jeziku originala i tekstu ovog rukopisa, kao ni ukusu naroda u kom su izradjene, i ova umetnost u minijaturama nije dalje mnogo podržavana kod Srba." Ove Mirkovićeve misli izgovorene su davne 1950. godine, a od tih vremena nastavljena su s novim elanom i novim naučnim pogledima istraživanja Miroslavljevog jevanđelja. Medju tim ispitivačima ističe se Svetozar Radojčić koji se u svojim studijama o umetnosti 13. veka posebno bavio problemima teratološkog stila. Tada se S. Radojčić zalagao za zapadnoevropsko poreklo ovakvog ornamenta. Raspolažući pregledom velikog broja srednjovekovnih rukopisa, Vladimir Mošin se posebno bavio samom ornamentikom u srpskim rukopisima, a tom prilikom izneta je njegova teza o ruskom i vizantijskom uticaju na razvoj balkanske rukopisne ornamentike. Medjutim, u novije vreme problematikom Miroslavljevog jevanđelja bavila se Jovanka Maksimović. U nekoliko svojih značajnih studija posvećenih ikonografiji i stilu figuralnih predstava u Miroslavljevom jevanđelju, Maksimovićeva je uočila i neke identične motive jevanđelja sa dekorativnom plastikom manastira Studenice, proširivši tako i sam repertoar ovih medjusobnih uticaja. Najzad, svoja najvažnija saznanja o srpskim srednjovekovnim minijaturama, sabrala je Jovanka Maksimović u svojoj monumentalnoj knjizi: Srpske srednjovekovne minijature. I tako, bar privremeno, zaključuje se duga povorka srpskih i stranih istraživača koji su, svaki na svoj način, uočili raskošni slikani ukras u Miroslavljevom jevanđelju, rukopisu koji je kao spomenik pretrajao i sve nedaće naše istorije. Od 1896. rukopis se čuva u dvoru poslednjeg Obrenovića, posle čije nasilne smrti je neko vreme bio zagubljen. Ponovo pronađen, rukopis je smatran za najdragoceniju državnu imovinu, pa je njegovoj evakuaciji posvećena posebna pažnja za vreme I svetskog rata. Posle srećnog povratka, rukopis je predat na čuvanje Muzeju kneza Pavla, odakle je 1941. sklonjen i sakriven u unutrašnjost Srbije, najduže u manastiru Rači ukraj Drine. Kako je postojala opasnost da se rukopis otkrije i ponovo izgubi tokom okupacije, iguman manastira Rače, Platon, krišom ga je poslao u Beograd, gde je, sa znanjem uprave Muzeja kneza Pavla, pohranjen u trezoru Narodne banke. Tako je ova velika dragocenost srpske kulture, sačuvana i opet vraćena u Muzej. Česte promene mesta i različiti uslovi njegovog čuvanja, mahom neprimereni, izazvale su u rukopisu promene, a ove dovele do oštećenja minijatura. Tada je rukopis poveren na lečenje u konzervatorskoj radionici Narodne biblioteke, gde je pod nadzorom dr Vere Radosavljević svojevremeno započeta priprema za njegovu konzervaciju. Jedna od zaštitnih mera za njegovo buduće održavanje svakako je i štampanje ovog faksimilnog izdanja, u najmodernijoj grafičkoj tehnici. Postignuta je izvanredna sličnost sa originalom koji će se od sada čuvati pod posebnim uslovima.
Priređivačima ovog izdanja Dušanu Mrdjenoviću, Veljku Topaloviću i Branislavu Brkiću, kao i izdavačima, AIZ Dosije i JP Službeni list SRJ, pripada velika zahvalnost nacije što su hrabro ušli u ovaj izvanredno složeni i skupi poduhvat. Samo zahvaljujući njihovoj upornosti štampanje je dovršeno na jedan slobodno možemo reći perfektan nacin, a posle više od sto godina, dobićemo u ruke još jedno faksimilno izdanje. Kao i ono iz 1897. i ovo današnje predstavlja svojevrstan spomenik duhovne zrelosti jednog pokolenja koje zna da ceni kulturne spomenike svoje prošlosti.